Autor: Mi­ro­slav La­zan­ski


Od 1. do 8. ma­ja u svije­tu se obi­lje­ža­va Ho­lo­ka­ust. To je vri­je­me po­sve­će­no sje­ća­nji­ma na si­ste­mat­sko ubi­stvo oko šest mi­li­o­na evrop­skih Je­vre­ja u Dru­gom svjet­skom ra­tu od stra­ne na­ci­stič­ke Nje­mač­ke. I da­nas se mo­že po­sta­vi­ti pi­ta­nje ka­ko se to mo­glo do­go­di­ti u ci­vi­li­zo­va­noj Nje­mač­koj, i da li da­nas pri­su­stvu­je­mo no­vom ta­la­su an­ti­se­mi­ti­zma u Evro­pi? Ka­ko se bo­ri­ti pro­tiv ta­kve vr­ste ne­tr­pe­lji­vo­sti ko­ja je bi­la u ko­ri­je­nu do­ga­đa­ja ko­ji su do­ve­li do Ho­lo­ka­u­sta? Ali, naj­pri­je, ka­ko je ho­lo­ka­ust mo­gao da se do­go­di u Nje­mač­koj? U pra­znom pro­sto­ru iz­me­đu nje­mač­ke Na­ci­o­nal­so­ci­ja­li­stič­ke stran­ke i dr­ža­ve po­sle 1933. na­sta­le su spe­ci­jal­ne in­stan­ce, ko­je su pre­ra­sle u se­kun­dar­ne bi­ro­kra­ti­je, na pri­mjer SS apa­rat i DAF, od­no­sno na­ci­stič­ka slu­žba bez­bjed­no­sti, ko­je su se u ve­li­koj mje­ri ote­le kon­tro­li vla­de Raj­ha. Prin­cip vla­da­vi­ne vo­đe-fi­re­ra za­mi­je­nio je struč­nu kom­pe­ten­ci­ju i is­ku­sno ru­ko­vo­đe­nje–ad­mi­ni­stra­ci­jom, sa­mo­vo­ljom i sa­mo­pre­cje­nji­va­njem vla­sto­dr­ža­ca, či­je kva­li­fi­ka­ci­je su se sa­sto­ja­le od bez­ob­zir­nog oti­ma­nja i bes­kru­pu­lo­zno­sti ko­ja od­u­zi­ma dah. Za­pra­vo, ide­al­ni tip funk­ci­o­ne­ra nje­mač­ke Na­ci­o­nal­so­ci­ja­li­stič­ke stran­ke ni­je se ni­ka­da od­li­ko­vao su­vi­še ve­li­kim ide­o­lo­škim zna­njem i zna­ča­jem. Spo­sob­nost pri­la­go­đa­va­nja bi­la je va­žni­ja od kre­a­tiv­no­sti, bri­ga o sop­stve­noj kli­jen­te­li va­žni­ja od stvar­nih re­zul­ta­ta. Za stil na­ci­o­nal­so­ci­ja­li­stič­kih li­der­skih gru­pa bi­lo je ka­rak­te­ri­stič­no bes­po­go­vor­no usred­sre­đi­va­nje na cilj u pr­vom pla­nu i bez ade­kvat­ne ko­or­di­na­ci­je iz če­ga je i pro­iz­i­šla sve ma­nja pre­gled­nost po­li­tič­kog ra­da. Kan­ce­la­ri­ja Raj­ha ogra­ni­ča­va­la je sva­ku kon­trol­nu funk­ci­ju. Uz to je do­la­zi­lo i do si­ste­mat­skog kon­flik­ta iz­me­đu ra­znih in­stan­ci dr­žav­nog apa­ra­ta, gdje je Hi­tler za rje­ša­va­nje pro­ble­ma ko­ri­stio po­seb­nu upra­vu i do­dje­lji­vao po­seb­na pu­no­moć­ja, a pri to­me ni­je mi­je­njao op­šte nad­le­žno­sti. Unu­tar­po­li­tič­ki re­form­ski pro­jek­ti, stva­ra­nje sred­nje in­stan­ce Raj­ha, po­jed­no­sta­vlji­va­nje ad­mi­ni­stra­ci­je, mo­bi­li­za­ci­ja na­ro­da, re­for­me unu­tar Raj­ha, re­for­me kri­vič­nog pra­va i po­bolj­ša­nje po­li­ti­ke zdrav­stva, sve je sta­lo na po­la pu­ta, re­žim ni­je išao da­lje od im­pro­vi­za­ci­je. Hi­tler je imao obi­čaj da na­re­đu­je da se sve to osta­vi po stra­ni, kao ne­va­žno za rat.
Ras­tu­ra­nje po­li­tič­kog si­ste­ma u mno­go­broj­ne me­đu­sob­no kon­ku­rent­ne cen­tre mo­ći i sve ve­će sla­blje­nje pra­vo­sud­nog apa­ra­ta, ko­ji se ni­je usu­đi­vao da ka­žnja­va funk­ci­o­ne­re na­ci­stič­ke stran­ke zbog na­si­lja i otvo­re­nog kr­še­nja za­ko­na, sve je to stvo­ri­lo okvi­re u ko­ji­ma je mo­gao da se oslo­bo­di po­ten­ci­jal za na­si­lje uko­ri­je­njen u men­ta­li­te­tu eli­te Na­ci­o­nal­so­ci­ja­li­stič­ke stran­ke i u struk­tu­ri par­tij­skog apa­ra­ta. Vla­da­la je ogrom­na ko­rup­ci­ja, ne­do­sta­tak struč­ne spo­sob­no­sti po pra­vi­lu je kom­pen­zo­van na­sil­nič­kim is­pa­di­ma. Sve­op­štim uzro­ci­ma, da­kle de­for­ma­ci­ji po­li­tič­ke kul­tu­re po­sle Pr­vog svjet­skog ra­ta i ero­zi­ji gra­đan­sko-li­be­ral­nih sta­vo­va, na­ci­sti su pri­šli na spe­ci­fi­čan na­čin. Funk­ci­o­ne­ri ko­ji su br­zo na­pre­do­va­li po­sle 1933. bi­li su neo­bič­no mla­di, nji­ho­va ti­je­sna ve­za s par­ti­jom do­ve­la je do pot­cje­nji­va­nja in­sti­tu­ci­o­nal­nih i prav­nih nor­mi. Bi­o­gra­fi­je obič­nih funk­ci­o­ne­ra za­po­sle­nih u par­tij­skom apa­ra­tu, u na­ci­stič­koj slu­žbi bez­bjed­no­sti i po­li­ci­ji ima­le su je­din­stve­nu mu­stru: svi su uglav­nom bi­li pri­pad­ni­ci do­bro­vo­ljač­kog na­ci­stič­kog po­kre­ta, da­kle pro­že­ti kli­mom na­si­lja iz Pr­vog svjet­skog ra­ta i po­sle nje­ga.
Pr­vih go­di­na po­sle 1945. po­tra­ga za naj­va­žni­jim ak­te­ri­ma ho­lo­ka­u­sta kon­cen­tri­sa­la se na naj­vi­še pri­pad­ni­ke na­ci­stič­ke par­ti­je i po­li­ci­je, kao i na vi­so­ke funk­ci­o­ne­re SS-a ko­ji su igra­li pre­sud­nu ulo­gu u okvi­ru tru­pa an­ga­žo­va­nih u SSSR-u i u ka­sni­joj si­ste­mat­skoj po­li­ti­ci is­tre­blje­nja po­sle ak­ci­je Raj­nhard, mar­ta i apri­la 1942. Me­đu pri­sta­li­ca­ma ra­sne po­li­ti­ke bio je re­la­tiv­no ma­li broj onih ko­ji su c ob­zi­rom na svo­ju ka­ri­je­ru i svo­je po­ri­je­klo bi­li sklo­ni kri­mi­na­lu, ali se dik­ta­tu­ri na­ci­o­nal­so­ci­ja­li­sta pri­dru­ži­la eks­trem­na mo­ral­na otu­pje­lost nje­mač­kih in­te­lek­tu­a­la­ca. Ve­li­ča­nje na­si­lja po­mo­ću pro­pa­gan­de po­sta­lo je ve­ziv­ni ele­ment ne­for­mal­nih gru­pa vla­sto­dr­ža­ca. Na­sta­la je te­ro­ri­stič­ka kli­ma, a u to vri­je­me u nje­mač­kom na­ro­du po­sto­ja­lo je an­ti­je­vrej­sko ras­po­lo­že­nje, iako se cio nje­mač­ki na­rod ni­je mo­gao uvje­ri­ti u neo­p­hod­nost pred­u­zi­ma­nja „čvr­stih mje­ra” pre­ma Je­vre­ji­ma. Pa je Mar­tin Bor­man, li­der par­tij­ske kan­ce­la­ri­je, mo­rao da de­man­tu­je de­por­ta­ci­ju i li­kvi­da­ci­ju Je­vre­ja, pri­bje­gav­ši for­mu­la­ci­ji da se ra­di sa­mo o „po­ti­ski­va­nju Je­vre­ja na Is­tok”.
Ono što se spro­vo­di­lo u Tre­ćem raj­hu bio je, pri­je sve­ga, eska­li­ra­ju­ći ras­pad dru­štve­nog mo­ra­la, re­žim je te­melj­no uni­štio tra­di­ci­o­nal­ni dru­štve­no­mo­ral­ni mi­lje. U mno­gim slu­ča­je­vi­ma duh voj­nog i par­tij­skog dru­gar­stva, ka­ri­je­ri­stič­ki mo­ti­vi i pri­la­go­đa­va­nje na op­štu bru­tal­nost ra­ta i na­vi­ka­va­nje na sve to igra­li su va­žnu ulo­gu za po­na­ša­nje uče­sni­ka u „kraj­njem rje­še­nju”. Ide­o­lo­ška in­dok­tri­na­ci­ja i ras­pad dru­štve­nog si­ste­ma vri­jed­no­sti osta­vi­li su pra­zan pro­stor za na­si­lje. Zlo­slut­no pro­ro­čan­stvo za da­na­šnju svjet­sku po­li­ti­ku…www.iskra.co